|
YUGOSLAVIAN translation courtesy of Aleksandar Milosev,
http://solair.eunet.yu/~samns
"Kako mozes?"
autorska prava Jim Willis, 2001
[prevod originalnog teksta sa engleskog jezika: Aleksandar Milosev]
tiergarten@onebox.com
Kada sam bila stene, zabavaljala sam te svojim trikovima i zasmejavala
te. Zvao si me svojim detetom, i uprkos broju izgrizenih cipela i nekolicini
"zadavljenih" jastuka, postala sam tvoj najbolji prijatelj. Kad god sam
bila "losa", mahao si kaziprstom i pitao"Kako mozes?", ali onda bi odustao
i okrenuo me i mazio po stomaku.
Moj ulazak u kucu je trajao duze nego sto se ocekivalo, posto
si bio strasno zauzet, ali radili smo na tome zajednicki. Secam se tih
noci kad sam lezala u krevetu uz tebe, slusajuci tvoje ispovesti i tajne
snove, i verovala sam da zivot ne moze biti savrseniji. Isli smo u duge
setnje i trcali smo po parku, vozili se kolima, stajali na sladoled (ja
sam dobijala samo kornet posto si rekao "sladoled nije dobar za pse"),
i dugo sam dremala na suncu cekajuci na tebe, dok se ne vratis kuci
na kraju dana.
Postepeno si poceo da provodis sve vise vremena na poslu, gradio
si karijeru i vise vremena si provodio trazeci odgovarajuce ljudsko drustvo.
^ekala sam te strpljivo, podrzavala sam te i bila uz tebe tokom tvojih
razocarenja, oporavaka od slomljenog srca, nikada ti nisam prigovarala
zbog pogresnih odluka, i docekivala sam te sa radoscu kada si dolazio
kuci, i kada si se zaljubio.
Ona, sada tvoja zena, nije ljubitelj pasa, ali ipak sam joj pozelela
dobrodoslicu u nasu kucu, pokusala da joj pokazem privrzenost i slusala
sam je. Bila sam srecna, jer si i ti bio srecan. Onda su dosle na red
bebe, i delila sam vase ushicenje. Bila sam fascinirana njihovom ruzicastom
bojom, njihovim mirisom, i zelela sam da im budem druga majka. Samo ste
ti i supruga brinuli da bih mogla da ih povredim, i zbog toga sam provodila
veci deo vremena ostavljena u drugoj sobi ili u kavezu. Oh, zelela sam
da ih volim, ali postala sam "rob ljubavi".
Kako su odrastali, postala sam njihov prijatelj. Hvatali su me
za dlaku i uspravljali se na svoje slabasne noge, stavljali mi prste
u oko, istrazivali moje usi i ljubili me u njusku. Volela sam sve sto
je u vezi njih, i volela sam njihove dodire - posto su tvoji dodiri sada
bili tako retki - i branila bih ih, ne bih zalila da dam svoj zivot za
njih ako bi trebalo.
Uvukla bih se u njihove krevete i slusala njihove brige i tajne
snove. Zajedno smo cekali da cujemo zvuk tvojih kola pred kucom. Ranije
si ako te drugi pitaju da li imas psa vadio moju sliku iz novcanika i
pricao price o meni. Poslednjih par godina na isto to pitanje samo odgovoris
"da" i promenis temu. Od "tvog psa" postala sam "samo pas", i postao
si nezadovoljan zbog svakog troska na moj racun.
Sada imas priliku da karijeru nastavis u drugom gradu, i sa porodicom
ces se preseliti u stan u kom nije dozvoljeno drzati kucne ljubimce.
Doneo si odluku koja je sasvim dobra za tvoju "porodicu", ali ranije
sam ja bila tvoja jedina porodica.
Bila sam odusevljena voznjom kolima sve dok nismo stigli do prihvatilista
za zivotinje. Mirisalo je na pse i macke, na strah, na beznadje. Popunio
si formulare i rekao "znam da cete naci dobar dom za nju". Klimnuli su
glavom i napravili zabrinuta lica. Oni razumeju realnost sa kojom se
suocavaju sredovecni psi i macke, cak i oni "sa papirima". Morao si da
vuces prst svoga sina da pusti moju ogrlicu kada je povikao "Ne tata!
Molim te nemoj da dozvolis da uzmu mog psa!". I ja sam brinula za njega;
kakvu si mu lekciju upravo dao o prijateljstvu i odanosti, o ljubavi
i odgovornosti i o postovanju za citav zivot. Pomilovao si me po glavi
za pozdrav, izbegavajuci da nam se pogledi susretnu i ljubazno odbijajuci
da sa sobom poneses moju ogrlicu i povodac. Imao si rok koji si morao
da ispostujes, a sada rok imam i ja.
Posto si otisao, dve ljubazne gospodje su rekle da si verovatno
znao da ces se preseliti mesecima ranije i da nisi pokusao da mi pronadjes
dobar dom. Vrtele su glavom i pitale "Kako mozes?"
One nam poklanjaju paznju ovde u azilu koliko im zgusnuti raspored
obaveza to dopusta. Naravno, daju nam hranu, ali sam vec danima ranije
ostala bez apetita. U pocetku, kad god neko prodje ispred moga kaveza,
potrcim napred, nadajuci se da si to ti - da si se predomislio - da je
sve ovo samo ruzan san ili sam se nadala da ce to biti neko kome je
stalo, neko ko bi me mogao spasti. Kada sam shvatila da se ne mogu nadmetati
sa veseljem kojim paznju privlace veseli stenci, bezbrizni za svoju sudbinu,
povlacila sam se u dalji ugao i cekala.
Cula sam njene korake kada je dosla po mene na kraju dana i ja
sam posla niz hodnik za njom u jednu posebnu prostoriju. Izuzetno tihu
sobu. Postavila me je na sto, pomazila me po usima i rekla mi da ne brinem.
Moje srce je tuklo u iscekivanju onoga sto se blizilo, ali je pored toga
takodje bilo prisutno osecanje opustanja. "Rob ljubavi" je potrosio svoje
dane. Kao sto je u mojoj prirodi, bila sam vise zabrinuta za nju. Teret
koji je nosila u sebi pritiskao ju je snazno i znala sam to, bas kao
sto sam znala svako tvoje raspolozenje.
Nezno je postavila steznik oko moje prednje noge i suza joj je
sklizla niz obraz. Liznula sam joj ruku, onako kako sam cinila da te
ohrabrim pre mnogo godina. Vrlo strucno je zabola iglu inekcije u moju
venu. Kada sam osetila ubod i hladnu tecnost koja je kruzila mojim telom,
legla sam pospano, pogledala je u oci i promrmljala "Kako mozes?"
Verovatno je posto je raumela moj pseci govor odgovorila "Jako
mi je zao". Zagrlila me je i brzo objasnila da je njen posao bio da se
uveri da idem na bolje mesto gde necu biti ignorisana, maltretirana ili
izbegavana, ili da za mene obezbedi - mesto ljubavi i svetlosti, toliko
drugacije od ovog kutka pod nebeskim svodom. Poslednjim delicem snage
pokusala sam da joj porucim pokretom repa da "Kako mozes?" nije bilo
upuceno njoj. Bilo je upuceno tebi Voljeni Vlasnice, mislicu na tebe
i cekati te zauvek.
Neka ti svako u tvom zivotu pokaze toliko odanosti.
|
